Сербские поэты об осени

Јован Јовановић Змај

Хвала

Ево, драга дечице,
воћа свакојака,
грожђа бела, грожђа црна,
јабука, крушака!

Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!

Јован Јовановић Змај
Последњи лешник

На дрвету, чак на врху
тужна лица
седи једна забринута
веверица.

Јесен позна, већем жути
лист на грани,
сад лешника нема више,
сви побрани.

Душко Радовић
Jесења песма

Све је пошло наопачке
за врапце и мачке,
кад је јесен окачила
своје жуте значке,
кад је ветар запевао
Новембарске тачке…

Пажња! Пажња!
Велика јесења купопродаја!

Продајемо сунцобране
— купујемо кишобране!
Продајемо старо лишће
— купујемо пахуљице!
Продајемо тротинете
— купујемо санке!
Купујемо шубаре
— продајемо машне!

Продаћемо сокне
— купићемо рукавице.
Продаћемо сејалице
— купићемо грејалице.
Продаћемо сладолед
— попићемо чај.
Јер!
Све је пошло стрмоглавце
за птице и цвеће,
кад је сунце одустало
на кров да нам слеће.
Као да је жуто, љуто,
као да нас неће!

Војислав Илић
Ластавице

Ластавице, 'тицо мила,
куда пружаш лака крила?

Зар је зима страшна тако,
те развијаш крила лако?

За пољима, за горама,
јарко сунце сија нама.

Росно тамо цвета цвеће,
не одлази премалеће.

Тамо, где се ласта спрема,
нема зиме, мраза нема.

Ал’ кад лето сине само
доћи ћемо и ми тамо.

Алекса Шантић
Јесени моја...

Јесени моја, поздрављам те!... Ходи,
И пођи са мном преко родних страна,
По лијепијем мјестима ме води,
Гдје шуме чежње мојих давних дана.

Онамо има ружа завичајних,
Што нису свеле од студена иња,
И врела живих и путања сјајних,
Гдје душа љута још руди и тиња.

Мило цвијеће отуда ми маше,
Његове чисте и свилене чаше
Слатким напитком препуњене стоје.

Један вијенац од њега ћу свити,
И с молитвом га на гроб положити
Свог мртвог љета и младости своје.

Алекса Шантић
Јесен

Прошла је бура, стишале се страсти,
И љубав с њима све је ближе крају;
Друкчије сада твоје очи сјају -
У њима нема ни силе ни власти.

Ја чујем: наша срца бију тише,
Твој стисак руке није онај први;
Хладан, без душе, без ватре и крви,
Кô да ми збори: нема љета више!

За друштво некад не бјеше нам стало,
О себи само говорисмо дуго;
Но данас, драга, све је, све је друго:
Сада смо мудри и зборимо мало...

Прошло је љето! Мутна јесен влада.
У срцу нашем ниједног славуља;
Ту хладан вјетар свеле руже љуља,
И мртво лишће по хумкама пада...

Добрица Ерић
Дошло време да беремо воће

Све ближе су магле и хладноће
дошло време да беремо воће.

Позобасмо трешње и дудиње
смазали смо оне жуте диње.

Прођоше и лубенице сочне
сад ће берба бресака да почне.

Док не пљусну кишетине плахе
слистићемо крушке и орахе.

Караманке цвркућу на грани
лепе као први школски дани.

Још се нисмо с јабукама срели
а већ зову виногради зрели.

Све се бојим изгубићу главу
кад пољубим тамњанику плаву!

Унео бих у сваку читанку
смедеревку и каменичанку.

Погледајте оне гране танке
на којима висе јонатанке.

Деца расту, одрасли не старе
када једу сочне колачаре.

Свитац тули жижак на мушмули
дуња жути, певају регрути:

Мала моја окани се шминке
па навали на зреле будимке!

Воћњаци су најлепша небеса
са звездама златног делишеса!

Десанка Максимовић
Јесен

Далеко за нама августа је жар.
Хлад под буквом већ није густ.
Небески свод без икога, пуст -
јесен је, не треба ти календар.

Далеко је за нама лета чар,
далеко су мај, јули и август,
одавно јесен познајем наизуст.
Један јулски дан био би заувар.

Цвили вода јаругама из жлеба.
У пољу врана семење и кукце вреба.
Опалог листа расте златан сноп.

Кроз маглу се не види пред оком прст,
ни гробљанске капеле потамнели крст.
На сахрану жури некуд сеоски поп.

Десанка Максимовић
Јесен

Руке, руке моје осунчане,
са којих пухор као с воћки спаде,
данас вас видим
тек олистале гране младе,
небом узнете лаке дуге,
руке, руке моје осунчане,
руке позлаћене од топле туге.

Очи моје сунцем обасјане,
где склапају већ капке окна јасна,
данас вас видим
пролећне дане,
где немирно небо тек се буди,
где још нису долетеле ласте ране.

Косе моје, косе, јесење жбуње,
с којег падоше лисна јата,
данас вас видим
пуне пролећног белог цвећа,
пуне лелујаве зрачне свиле
што се пред крај топлога лета
о гране и траве узреле хвата.

Десанка Максимовић
Јесен

Иде, иде јесен.
Јадне липе младе,
шта ли ће да раде!

Шта ли ће да раде
сребрнастосиве
крај потока иве!

Шта ли ће да раде
високе тополе
кад остану голе!

Чим ће да се бране
храстови у гори
кад јесен захори!

Кад јесен захори,
чим ће да се бране
старе букве гране!

Чим ће да се бране
од јесени строге
шумице убоге!