Стихотворения о Второй мировой войне

Дорогие друзья!
Санкт-Петербургское Общество русско-сербской дружбы предлагает каждому из вас прочитать стихи о Второй Мировой Войне и тем самым выразить свою благодарность войнам-освободителям и сохранить память о Великой Победе!

Выбирайте понравившееся Вам стихотворение, присылайте нам видеозаписи с исполнениями, и мы обязательно опубликуем их на наших страницах!
Лучших исполнителей ждёт сюрприз от Академии Сербии!

Видеозаписи можно отправлять в личные сообщения Александре Ивановне или на нашу электронную почту: drustvo-rs@rambler.ru

С наступающим ДНЕМ ПОБЕДЫ!

Десанка Максимовић
Крвава бајка

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке…
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.

Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.

И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

Десанка Максимовић
Освајачи

У обичном животу Немци су, велите,
учтива, углађена бића,
нису лопови ни убице,
пуше лулу, пију пиво,
доручкују масла и меда.

Можда је то и тако,
али што се то тиче нас,
кад је њихово заједничко
стоглаво лице
пуно крви и ужаса,
кад на све туђе гледа
или надмено или криво.

И, велите, родољуби су они,
за домовину без размишљања гину.
Нека је и тако,
али наше родољубе они су пљували,
наше најсветије борце
разбојницима звали,
понизили нам земљу до скота;
кад они убијају, јунаштво то је,
кад ми свој живот бранимо,
дивљаштво и срамота.

И, велите, њихова деца су чиста;
подсечених ноктића, умивеног лица
лепршају као цвеће.
Вероватно је и тако,
али што се то тиче нас,
због њих наша деца прљава,
и без мајки ходе,
због њих код нас тече
место песме јаук и поклич буна,
и крв место пераће воде.

И Немица је, кажете, љупка,
има женствена недра, округла,
и образе румене,
и беспрекорна је мати.
Али што се то тиче нас,
и она је на наш народ
бацала ругла
и мирно седела на кућном прагу
док син њен негде прогони и стреља,
док сав свет због земље њене пати.
И она је нашој деци из уста
залогај отела.

Они, велите, воле своје огњиште,
сваки око куће градину има,
и дуж путева засађено воће.
Али у земљи нашој
они су оставили згариште,
усеве претворили у барјаке дима,
и кроз тишину наших питомих села,
дерали се ужасни, ужасно.

И кад мислим на њину вику,
на њине луле, пиво, децу, жене,
на доброћудно лице им домаће,
воћке крај пута засађене,
руке чисте као од злата,
дође ми да вичем из свег грла:
живели народ прљавих ноката,
а срца чиста;
живели народи што код своје куће
псују из гласа,
а боје се на сенку правде да стану;
живели народи чије жене носе
оружје иза паса;
чија деца чупава ходе;
живели народи чије опште лице
благом светлошћу блиста!

Бранко Ћопић
Марија на Пркосима

(Народни херој, Марија Бурсаћ с Каменице, смртно рањена заузимајући трећи бункер на Пркосима, умрла је с пјесмом на уснама)

Уно, дјевојко из дјетињске бајке,
запљускуј, запјени, зашумори мени
о поносној тузи Маријине мајке...
а ти, вјетре с горе, огласи се јаче,
да чујем срца што освету кују,
и сваке ноћи бурније се чују,
срца другова с моје Клековаче.

О теби пјевам, Маријо с Каменице,
дјевојко-ратниче из батаљона,
што си под титовку свила плетенице
и срцем кренула противу бетона.

Нећу да пјевам о Марији чобаници,
о скоку с камена на камен,
о птици пастирици,
о првој руменој у вези жици.

Ни о њеној сузи кад се гором краду
и журно бјеже ка Дрвару граду
Каменичани, радници у „Шипаду“.

Прећутаћу о руву дјевојачком,
и како тужно мири дуња жута,
а драги суђени, још невиђени,
често се привиђа на окрајку пута.

Сад видим Пркосе, мјесто вјетрометно,
њихово гнијездо у нашем крају,
и видим Марију на положају,
и њихове логе у свитање рано,
поље - осињацима посијано.
Трипут је муња кроз ноћ засијала,
трипут је Марија јуришала,

Кад је на први бункер ударала,
у сијевању које живот брише,
село је своје у огњу гледала
и стада бијела којих нема више,
чула је старца гдје из јаме збори
и плач матере с дјететом у гори.

А кад је на други бункер јуришала,
угледа мртве стазе испод брине
и пепелиште умјесто Дрвара
и згрчене у ватри машине.
Видје: колона тамна и нијема
бдије над градом кога више нема.

А кад је на трећи бункер наступила,
смрт је шинула из тамна гнијезда
и соколици поломила крила –
над Каменицом се откинула звијезда.

Посљедње свитање гледају јој очи
и задња пјесма из срца јој се точи.
Запјева о своме првом Илиндану
када је свето бреме понијела,
поклонила му младост ко драгану,
како је у зоре оштре и смрзнуте
новорођенче драго, Домовину,
стезала на груди нетакнуте,
и често јој пјевала партизанку,
челичну и росну успаванку.

Марија, звијездом обасјана мати,
док над њом смртна згушњава се тама,
осмијехом посљедњим ратнике прати,
однијеше јој дијете на рукама,
у срцу ношено, у крви рођено,
и кроз триста ватара пронесено.

Иде бригада, носи Домовину
и дијете расте, чаробна бајка,
над њиме невидљиво Марија бдије
и дише топлином – дјевојка и мајка.

Бранко Ћопић
Гроб у житу

(Ова песма je написана поводом трагичне смрти сестре Ћопића, чија је судбина била слична Јагодиној)

У вијавици слијепој гуши се бијели дан,
подмукла вељача, фебруар у магле замотан.
Колоне цестом и камиони, гмижу оклопни воз...
Рђави, друже, знаци.
Даљине пријете, даљине брује, с обзорја тутњи сива.
Дошла је легија црна... и Латин с пијетловим перјем...
гази охоло Тевтон...
долази офанзива...
Сјена од села до села, пушка за пушком жури,
шапат под стрејом у штагљу, шапат по друмовима...
кроз маглу путује глас, тајни завјетни зов:
На ноге, још нас има!
Свака је чука тврђава, и свака цеста кланица,
и сваки камен ров!

И почело је... на цести више града
читави дан се бију три бојне и бригада,
а у свитање уморно уз кланац магле се краду
и седам бојни уз бријег јуриша на бригаду,

Два на једнога... пет на једнога... авети над шумом круже.
Јуначки другови, само! Ни стопе, партизани!
Седам на једног... осам на једног...
Правда је на нашој страни!
А у сам залазак сунца: - Повлачимо се, друже!
Узмак, огњене руже и земља разривена,
хумка крај цесте у хитњи начињена,
на њиви, у пољу оснијеженом, пала је једна жена.

Јагода, дјевојка пркосна, народна кћери поносна,
двадесет и два љета под гором одњихана,
двадесет и два љета у земљи замрзнутој,
крај цесте подгрмечке на стражи вјечитој...

Бујају траве, гргоље воде, прошла је офанзива,
у младом житу, под хумком, дјевојка Јагода снива.
Море јечмена класја под сунцем јуна спава,
планински вјетар мрси море погнутих глава,
дјевојке Јагоде то је расута коса плава.
На цести подгрмечкој поносна и без смјене,
партизанка стражари, будна, косе расплетене.

Комад модрога неба од лана расцвјетана
смије се усред поља уз пјесму љетњега дана:
нечије очи модре будне у пољани тој,
нечије очи стражаре на цести слободној -
Јагода партизанка на стражи вјечитој...

Дођите другови моји, и очи погледајте,
спустите, другови, руке и косу помилујте,
станите, другови стари, и стражу појачајте.
Не дајте туђину да плаву косу мрси,
да модре очи попије,
другови, сломите крај цесте грабљиве шапе двије...
Валима жита шумно нечије ријечи плове,
Јагода, поносна, жива, другове своје зове...

Бранко Ћопић
На Петровачкој цести

На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колони.
Над цесто круже грабљивице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони...

У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала - ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

„Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа - до самог неба“.

Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
ма цести окрвављеној.

Очи гледају широм, ал' сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете, стиснутих модрих пести
у окрвављеном снијегу на Петровачкој цести.
Туђински људи крвави
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли
и много начих убили.

Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо, и на све наше путе
пошаљи синове своје, пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете, стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу на Петровачкој цести...

Бранко Ћопић
Пјесма мртвих пролетера
А тринаесте, мрачне и кишовите ноћи неколико десетина крајишких пролетера, опкољених код болнице у планини, пођоше на последњи јуриш против десет пута јачег непријатеља и јуначки падоше у неравној борби...
(По једном извјештају)

У нашем крају жита класају, рукама нашим сијана,
жетва нас чека и пјесма дјевојачка;
вечерња, сјетна, тијана,
а ми смо пали, друже,
пало је жито, младо, зелено, прољетња жетва рана,
маглене туге, уз шапат кише, над мртвом пјесмом круже.

Мртве су руке и мртве пушке,
у смрти се постројавамо,
друг је уз друга свога;
а њих је било... а њих је било -
десет на једнога.

Десет на једнога у кишној ноћи, а ми смо уморни били,
били смо гладни и мокри, на једнога - десет звијери.

Један на десет, један на десет! О, зар се и то може?!
Да, - ми смо пролетери!

Кад смо од куће кренули, сузе нас многе прате
и родне горе брижно шуморе:
О, да л' ће да се врате?

Чекају старице мајке, капљу бесане ноћи,
и поглед низ друм стражари
гласник ће од нас доћи.

Доћи ће нова младост, донијети нове дане
и наставити наше пјесме недопјеване,
у живој ватри исковане. -
О, те смо пјесме почели ми, кроз њих зборимо из даљина,
познаће у њима сестра брата, дјевојка драгог,
а тужна мати сина.

И дан ће славе доћи, побједа биће наша,
нестаће дивљих звијери,
с четама Слободе маршираће тада
и мртви пролетери.

„Пјесма мртвих пролетера“ написана је када је уништен Крајишки пролетерски батаљон у коме је Ћопићу погинуо брат.

Мира Алечковић
Свечана песма

„Ми дигосмо главе под небом тамним,
Смели се проби глас,
Сад циљу великом, делима славним,
Слобода понесе нас.

Југославијо, борба те родила,
О Jугославијо, народ те славио,
Љубав те, земљо наша, напојила,
Буди поносна, Jугославијо.

О расти нам земљо, сну слободара,
Име ти носимо свуд,
Ти бољи живот нама си дала,
Братству си утрла пут.

Југославијо, борба те родила,
О Jугославијо, народ те славио,
Љубав те, земљо наша, напојила,
Буди поносна, Jугославијо.”

Мира Алечковић
Горе људи, горе књиге

Двадесет хиљада мртвих у Београду шестог априла!
Горе куће, горе књиге, горе људи!
Земљо, на каквом си то крвавом уранку била
кад су ти мртва по улицама деца и искрвављене груди?
Горе људи, еј, људи горе,
какве то живе бакље град овај озвездаше,
какве су то пожаре запожарили црнокошуљаши?
Где је одбрана града, где су пушке наше,
где су браниоци са ушћа Саве,
где су нам небеске птице да се смело заплаве,
где си, земљо јуначка,
где ти је храброст и слава?
Зар црне кошуље да сеју црно
од Авале до Триглава?!

Мира Алечковић
Звездана бајка о Вјазми

Лете по сребрном снегу санке,
борови снежни, снежне и јеле…
То је почетак звездане бајке…
Снег дубок, иду уморне чете…
Ја се то сећам зиме једне,
ја се то сећам туге големе,
спаљено село, пусто слеме
и дете једно са згаришта
у загрљају партизанке.

Носи га, споро кроз снег корача
док бела влакна ветар мота,
и заноси се од дечјег плача,
од овог бунтовног малог живота.
Откриће плачем где је колона,
и знаће меци куда идете,
девојко драга из батаљона,
певуши песму, успавај дете.
Умирило се, клонула глава,
Ћутите, пушке, тише, тише,
пустите ову малу да спава,
девојчица је ова сама,
никога нема, никога више.

Ћутите, топови у даљини,
у снежној бури, и дивљини
ово сироче мајку сања,
и умукните, митраљези,
нек“ дете ово спокојно спава,
да се на пролеће радује брези,
да на пролеће потрчи травом,
једна девојчица немирна плава,
бежите, црне птичурине,
са неба моје домовине,
не будите ми дете што спава…

А како ћемо име му дати?
Ко зна какво је желела мајка,
У огњу куће спаљена мати…

Ветар фијуче, снег солујава.
Људе већ једва ноге држе,
– Пренеси даље: Корачај брже.
Пренеси даље: Вјазма је пала…
Вјазма је слободна! – пренеси даље…
Радост се разлила по колони,
сва срца надом заиграла,
Вјазма је слободна, Вјазма је пала.

– Нека се Вјазма зове и мала –
партизанка је прошаптала.

Нека се Вјазма зове и мала…
Партизанска је колона стала…
Комадант на руке подиже дете:
– Другови, тише, нека спава…
Нешто је лепо рећи хтео,
У том тренутку преко глава,
један је рафал пролетео.
– Па буди срећна, вижљо мала,
Име си добила од наше чете…

Партизанка је заплакала
и даље кроз снег понела дете.

А снег је вејао, вејао бео,
све нам је стазе био помео,
и ми ишли по беспућу
до првог огња слободног села
тражећи малој Вјазми кућу,
сав дан смо ишли пут једног крова,
сву ноћ смо ишли пут светлости,
и бајци једној звезданој, белој,
били смо тога дана гости.
и славили смо једно славље
пјани без пића, сити без хлеба
због једног малог сићушног бића
што носи име слободног неба.

…Било је давно, земљо, опрости
И сећања се далека муте.
Ућутали су митраљези,
бацачи, пушке. Топови ћуте.
Сада још само звони звоно
веселих санки моје равнице,
снегом се вију слободне птице.

Ја увек видим кад јесен оде,
кад снег завеје беле стазе,
кад се заледе широке воде,
где иду људи гладни и боси,
иду и иду пут слободе
и свако Вјазму малу носи.

Оскар Давичо
Слобода
(28. јун 1944, Црни Врх)

Три године већ
птице слушају метке
и мисле не летећи: Једина
српска реч.

Отварам стрму јаву што крили над несталима:
у сваком погинулом пун речник речи има.
И, кад на мртвој стражи гвожђе забрани зене,
речима палих виде очи ми настањене.

Три године већ
Птице светлећим кљуном
Кљују живот мислећи: Једина
српска реч.

У десно кунем се око, док гледа низ цев, црње:
нек ми исцури, ватри набодено на трње,
ако сва земља не би врло постала мала
за речи што подижу врт снова без обала.

Три године већ
звиждећи легу сунцу
љуске с цвркутом смрти: Једина
српска реч.

Отворите округле очи летовима: крв речи
низ брда се спира у коврџаст покрет дечји
што, труљењу недосежним кораком светлости,
ступа низ стазу цветања без милости,

три године већ
за једну само: још једну
липтаву реч.

Десанка Максимович
Кровавая сказка
(перевод – Ю.Лощиц)

Это было в одном крестьянском краю
на Балканах когда-то.
Ушли ребята в школу свою.
Ушли без возврата.

В одно лето все рождены,
в одной школе учили песни,
вместе всех
водили на праздник весны,
прививки у всех от одной болезни.
И все в один день
ушли без возврата.

Было это в одном крестьянском краю
на Балканах когда-то.
Ушли ребята в школу свою.
Ушли без возврата.

А за пятьдесят минут до смертного часа
сидели за партами своего класса
и трудные решали задачки
о количестве воды в водокачке…
Одну за другою.
Цифры в уме
вычитали бойко,
а по тетрадкам в портфелях
бессчетно лежали вразброс
пятёрки и двойки.
Пригоршни схожих мечтаний
и схожих тайн,
государственных и любовных,
стискивали на дне карманов.

И каждый верил,
что долго,
бесконечно долго
будет носиться под небом этим,
пока не решит
все задачки на свете.

Было это в одном крестьянском краю
на Балканах когда-то.
Ушли ребята в школу свою.
Ушли без возврата.

Мира Алечкович
Тише, мама…
(1942 год)

Я включу приемник. Тише, мама...
Мы в гнезде осином – островок.
Бьет огонь из ящичка упрямо,
А за ним – весь мир... Он так широк!

Слушай же. Не пропусти ни слова...
Только знаешь – это не слова:
это, чтоб взлететь могли мы снова,
крылья нам с тобой дает Москва.

...Телеграф стучит, и ты – на месте:
Лента, весть за вестью, день за днем.
Но все нет, все нет во тьме той вести,
Чтоб рассветным вспыхнула огнем!

На людей глядишь, слезу роняя:
Где ж надежда? Проблеск первый где ж?..
Теплых слез не проливай, родная, –
Под Москвой и наш пролег рубеж.

Кремль стоит – и держит оборону.
И рассвет надежды нашей – там.
Вновь с любовью руку твою трону –
Веру потерять тебе не дам.

Мира Алечкович
Горят книги, горят люди

Двадцать тысяч мёртвых в Белграде шестого апреля!
Полыхают дома, горят книги и люди!
Страна моя, где была ты? Когда утро горело?
На улицах мёртвые дети, крик, разрывающий груди...
Льётся кровь без ответа... Люди горят, люди.
Факелами живыми город наш озарили,
люди в чёрных рубашках пожар разожгли.
Где оборона, где пушки, где наши силы?
Где защитники наши из устья Савы?
Птицы небесные! Вечно ли вам в высоте синей плавать?
Где ты, героев земля, где твоя храбрость и слава?
Люди в чёрных рубашках посеяли тьму от Авалы до Триглава!

Оскар Давичо
Свобода

Три года, как снова
Птицы слушают пули
и мыслят, не зная полета: Вот оно,
сербское слово.

Явь открываю крутую, что над пропавшими реет:
каждый погибший хранит все родные слова, леденея.
Если железо у мертвых солдат зрачки отбирает,
Я теми словами, как зрачками, взираю.

Три года, как снова
клювами птицы сверкают
и думают, жизнь уязвляя: Вот оно,
сербское слово.

Собственным глазом клянусь, покуда глядит сквозь прицел он:
пусть он, шипами проколот, в огонь истечет до предела,
если огромная эта земля не окажется тесной
нашим словам, что рождают сады сновидений небесных.

Три года, как снова
солнце птенцов исторгает
с клекотом смертным: Вот оно,
сербское слово.

Раскройте глаза пошире для полетов кровавых:
кровь этих слов истекает движением детским кудрявым,
светлая кровь грядет, неподвластная тленью,
там, где цветы, несмотря ни на что происходит цветенье.

Три года, снова и снова –
Ради слова единого: алого
липкого слова.

Материалы подготовлены сотрудниками сообщества «Академия Сербия».